devojk-koja-je-zahtevala-skolu

Danas na svetu postoji toliko različitih kultura da bi nam trebalo mnogo vremena da ih sve otkrijemo i upoznamo. O nekima ćemo naučiti iz knjiga, o drugima od ljudi koje upoznamo, a neke će nas zainteresovati jer smo posredno došli u kontakt sa njima. Da budem iskrena, spadam u poslednju grupu. Do pre nekoliko dana jedino što sam znala o Keniji je da imaju odlične atletičare, interesantnu kulturu i običaje. Ne bih se usudila da kažem još koju reč o ovoj zemlji, jer moje poznavanje Kenije nije na zavidnom nivou. Međutim, nakon gledanja TED govora mlade Kenijke, Kakenje Ntaije, počela sam da se interesujem za običaje i način funkcionisanja društva u ovoj zemlji, prvenstveno zbog toga što sam po struci sociolog. Činjenica koja me je naterala da se dobro zamislim je težak život mladih i starih žena u kenijskim plemenima, koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Kakenja je mlada žena koja je od ranog detinjstva učena kako da bude dobra supruga. Sa pet godina je verena i spremana u brak kada napuni dvanaest godina. Išla je u školu, ne zato što je to bio običaj u njenom selu, već zato što je njena majka želela da joj deca žive drugačijim, boljim životom. Žene u kenijskim plemenima nemaju nikakva prava. Celokupna imovina pripada muškarcu koji može da radi šta hoće. Ukoliko bi žena dovela u pitanje muškarčev autoritet, bila bi zlostavljana.

San ove mlade govornice je bio da postane učiteljica. Međutim, po završetku osnovne škole našla se na životnoj prekretnici. Morala je da proće kroz obred koji su prolazile sve devojčice kako bi postale žene i supruge. Želja da postane učiteljica je bila toliko jaka da nije želela da odustane od školovanja i ostvarenja svoga sna. Osmislila je plan i predstavila ga ocu. Za to je trebalo mnogo hrabrosti i odlučnosti. Rekla je da će proći kroz obred jedino ako joj dozvoli da se vrati u školu. Na sreću, imala je očevu podršku.

Nehuman obred obrezivanja je podrazumevao celodnevno slavlje, praćeno muzikom i plesom. Devojčice, koje su stasale za preobražaj, prolazile bi pored okupljenih seljana i poglavara plemena na putu do mesta gde su se nalazile žene koje su započinjale i sprovodile obred. Prilikom obrezivanja koristile su zarđali nož, zbog čega je kod mnogih devojčica nastala infekcija, a ima i onih koje nisu preživele. Kakenja je ostala živa samo zbog požrtvovanosti svoje majke, koja je nju i njene sestre negovala. Mnoge majke u plemenu nisu postupale isto.

Nakon ovako neprijatnog iskustva, ova uporna mlada žena je bila još odlučnija da ostvari svoj cilj. Imala je sreću da upozna mladića koji je studirao na Univerzitetu Oregon u Americi. Bila je oduševljena njegovom pojavom i koliko je delovao zadovoljno. Želela je da i ona bude na njegovom mestu, da doživi ista iskustva, da bude srećna. Zahvaljujući, njegovoj pomoći dobila je stipendiju na Randolf Makon koledžu u Virdžiniji.

U Americi je prvi put videla sneg, usisivač, mnogo hrane. Bila je ono što je želela, srećna i zadovoljna. Međutim, otkrila je i mnogo drugih stvari. Saznala je da je obred kroz koji je morala da prođe protivzakonit u Keniji i da nije morala da doživi traumu da bi dobila pravo na školovanje. Saznala je da žene imaju pravo na imovinu i da ne smeju biti zlostavljane samo zato što su žene. Sva saznanja su je učinila besnom ali i rešenom da nešto promeni.

Kakenja se vratila u selo, kao što je i obećala kada je odlazila, i otpočela svoju misiju. Razgovarala je sa ženama koje su njihove potrebe, šta one žele. Sve su imale isti odgovor: izgraditi školu za devojke. Želele su da budu pošteđene maltretiranja, sklonjene na sigurno. Ako devojku, devojčicu siluju na putu do škole, majka će se okriviti. Ako ostane trudna pre braka, opet će majka biti optužena. Otvaranjem škole spašeni su mnogi životi. Devojčice se više ne udaju sa 12 godina, ne obrezuju, učestalost zlostavljanja je smanjena . Dobile su šansu za novu, bolju budućnost.

Ostala sam bez reči kada sam odslušala predavanje. Bila sam nema. Prvo sam osećala tugu, jer nisam mogla da verujem da se takve stvari još uvek dešavaju širom sveta, a već smo u 21. veku.  Što sam više razmišljala o ovom govoru počela sam da se divim hrabrosti ove mlade žene koja je rizikovala sopstveni život da bi sebi, svojoj porodici i ostalim ženama, koje se nalazile u istoj situaciji, obezbedila bolje sutra.Treba imati smelosti istupiti iz društva u kom je odrasla i otisnuti se u svet. Njena odlučnost da promeni sebe je zaista inspirativna, jer menjajući sebe menjala je svet oko sebe.

Skloni smo da mislimo da se neke stvari podrazumevaju. Iz ove priče vidimo da nije tako. Moramo se pripremiti na veliku borbu ukoliko želimo da se menjamo. Promene se ne dešavaju preko noći. One su niz dobro isplaniranih, manjih koraka.

Autorka: Marina Rašuo

SHARE IT:

Commenting area

  1. Neverovatno potresna prica, ali opet i lepa i poucna i dirljiva. Pokrece na razmisljanje. Divim se ovoj devojci.

  2. Zivot nekome zna biti majka a nekome maceha.

  3. Hrabra zeno ili devojko svaka ti cast.

Leave a Reply

You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>