nauka-je-za-svakoga-ukljucujuci-i-decu
Šta je prvo na šta pomislite kada čujete reč nauka? Da li su to eksperimenti, istraživači, otkrića ili bilo šta slično? Sklopite te pojmove u jednu sliku i recite šta vidite? Podseća li vas ta slika na neki smešan crtani ili pak naučnu fantastiku gde vlada gomila neizvesnosti i uzbuđenja?

Ista pitanja sam i sebi često postavljala, a odgovor na ova pitanja pronašla sam u govoru neuronaučnika Bou Lotoa. U njegovom govoru  imala sam priliku da čujem kako se pojam nauke može objasniti kroz igru. Iako ova dva pojma (nauka i igra) na prvi pogled nemaju ništa zajedničko, kroz praktične primere i uz pomoć dvanaestogodišnje Ejmi O’Tul gledaocu se nauka prezentuje na jedan poprilično zanimljiv način tj. kroz igru.

Da li se naukom može baviti svako, čak i deca? Odgovor definitivno nije kratak ali je veoma logičan i potvrdan. Kako biste došli do pojašnjenja pogledajte ovaj TED govor i promislite o Bouovom izlaganju o moći zapažanja, čemu ona služi i da li nam pomaže ili odmaže?

Percepciju, odnosno moć zapažanja, vezujemo prvenstveno za iskustvo. Pod iskustvom podrazumevamo sva ona dešavanja iz prošlosti, koja su naš izvor informacija i koja nam pomažu u donošenju odluka.
Kada nešto vidimo, osetimo ili čujemo mi zapravo ne primamo pravu informaciju koju nam okolina šalje, zapravo nekada je ne shvatamo onakvom kakva ona uistinu jeste, već je posmatramo kroz prizmu našeg životnog iskustva. Uzrok ovoj pojavi je način na koji naš mozak radi.

Naš mozak u kontaktu sa spoljašnjim svetom crpi gomilu informacija od kojih su mnoge beskorisne, ali nam privlače pažnju. Problem se javlja kada želimo promenu i kada postavimo sebi pitanje: “Kako gledati na svet drugačije?”

Počnimo od pretpostavke da svaka percepcija započinje postavljanjem pitanja. Od načina kako ih postavljamo zavisi da li ćemo uvideti pravo rešenje problema koji nas muči. Prilikom postavljanja pitanja i samopreispitivanja kod čoveka se može stvoriti osećaj nesigurnosti. Ona je posledica zalaženja na teritoriju nepoznatog i napuštanja one ušuškane zone komfora.

Najbolji primer pojašnjenja te nesigurnosti jeste primer morske bolesti. Da li ste nekada razmišljali zbog čega se javlja morska bolest? Šta je uzrok njenog nastanka? Poznato je da sistem za održavanje ravnoteže kod čoveka funkcioniše na složen način i da je organ za sluh i ravnotežu unutrašnje uho. Ali šta se desi kada vam vaše unutrašnje uho kaže da se krećete, a vaše oči, da stojite? Dvostruki standard informacija je idealan prostor za pojavu nesigurnosti u zaključivanju.

Kako onda da utičemo na naše telo i mozak da urade nešto novo?

Evolucija kaže da su najbolja pitanja ona koja nas podstiču da preispitujemo stvari za koje mislimo da znamo. Ako nismo sigurni u njihov odgovor, naša nesigurnost postaje sve veća.  Preispitivanje stvari nas tako vodi direktno ka nauci jer odgovor tražimo u naučniim istraživanjima. Ako se setimo priče sa početka teksta, nauku možemo doživeti kao igru. Na osnovu te tvrdnje sprovedeno je istraživanje gde je deci data mogućnost da kroz igru razvijaju svoj intelekt i postanu naučnici.

Tokom eksperimenta deca su nasumice postavljala pitanja, a ishod je bio neverovatan. Najčešće postavljana pitanja su bila upravo ona koje su naučnici sebi postavljali na početku istraživanja.

Ovi rezultati naveli su Boua da pokrene projekat u saradnji sa učenicima osnovne škole i zajedničkim snagama sprovedu istraživanje na temu Blekaton pčela.

Vođa projekta bila je dvanaestogodišnja Ejmi koja je zajedno, sa grupom svojih vršnjaka, napisala i objavila prvi članak na zadatu temu. Istraživanje je počelo sa pretpostavkom da pčele kao i ljudi imaju sposobnost da razlikuju dobar cvet bez obzira na vreme, mesto, osvetljenje ili ugao iz kojeg ga posmatraju. Ono što se nije moglo pretpostaviti je da li bi pčele u različitim uslovima ili uz određena ograničenja uspele da ostvare isti rezultat? Na ovo pitanje odgovor nisu znali ni naučnici, ni profesori, ali je svakako pitanje na koje su deca potražila odgovor i pronašla ga.

Zapažanja koja su usledila kao ishod njihovog rada pokazala su odraslima da mesta za predrasude nema. Iako je veći deo okoline bio pesimističkog mišljenja, uz pomoć onog manjeg dela, pozitivno orijentisanih ljudi i optimista, istraživanje je sprovedeno do kraja i to uz fascinirajuće rezultati čime je privučena pažnja mnogih.

Ono na šta ukazuje ova priča je da ukoliko želimo da uradimo nešto novo i potpuno drugačije, treba i da napustimo zonu komfora u kojoj smo se i više nego usedeli i skupimo snage da zakoračimo u nepoznato.

Činjenica da je hrabrost izraženija kod dece više nego kod odraslih je zapravo zabrinjavajuća. Čovek prihvata da se svet i sve vezano za njega odvija na način kako mu je rečeno i ne dozvoljava sebi da se upusti u područje nepoznatog kako ne bi narušio ustaljeni sistem življenja. Isto tako, svesni smo da nas naše iskustvo često koči da napredujemo u životu, ali i da deca nemaju dovoljno životnog iskustva, samim tim ni granica koje će ih kočiti u ostvarenju malih i velikih otkrića.

Sve ono što Bou ističe u svom govoru, navodi me na razmišljanje i retrospektivu, onih dana, mog ranog detinjstva. Shvatamo da deca nemaju strah od neuspeha. Ona veruju da su njihove ideje ostvarive i isto tako veruju da se u beskonačnom i nepoznatom prostoru krije odgovor za kojim tragaju.

Autorka: Dragana Stanković

SHARE IT:

Leave a Reply

You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>